Lažna produktivnost: Zašto nas previše rada ostavlja praznima?

Velike promene počinju kada ispoštujemo najmanje stvari.

Vijamo smisao života, tragamo za ispunjenošću, uspinjemo se po stepenicama karijernog napretka a istovremeno preskačemo doručak, spavamo četiri sata i govorimo sebi da ćemo od sutra „više šetati, manje biti na mrežama, bolje brinuti o sebi“. 

Sutra dođe, ali svako sutra ima još jedno sutra iza sebe i tako vreme prođe.

Upadamo u zamku „još samo ovo da završim, pa ću onda…“, ne shvatajući da je “još samo ovo” beskrajna petlja iz koje retko izađemo kao pobednici. Svaki put kada pomislimo da ćemo odmoriti, obavezno proverimo još jednu poruku, zapišemo nešto u telefon, zakažemo novi sastanak, rodimo još jednu “ej mogla bih…” ideju. 

Planiramo velike promene, ali zanemarujemo sitnice koje čine osnovu našeg postojanja: san, zdrav obrok, kretanje, tišinu, prisutnost, smeh i vreme koje provodimo sa onima koje najviše volimo.

Ovaj tekst je namenjen svima nama, a posebno onima koji samostalno vode svoje male biznise. U malom biznisu vi ste sve. Vizionar, strateg, marketar, finansijski analitičar, kreator sadržaja, prodavac, isporučilac usluge, korisnička podrška – i sve ono što jedan preduzetnik može (ili ne može) da zamisli. Dok se po Instagramu vrti dobro poznati citat: “Radi ono što voliš i nećeš raditi ni jedan dan u životu”, realnost je ipak malo drugačija. Istina je da ćemo raditi – ne samo danju, već ponekad i noću. Ali da, radićemo ono što volimo. Međutim, ono što se retko spominje jeste da uz taj posao koji volimo dolazi i onaj koji ne volimo.

Biće trenutaka kada će nas inspiracija nositi, ali i onih kada ćemo se baviti administracijom, papirologijom, računima i zadacima koji su dosadni, naporni i neizbežni.

Romantizacija preduzetništva, koju često viđamo na društvenim mrežama, lako pada u vodu kada se i sami upustimo u ovaj put. Posla uvek ima – voleli ga ili ne. Pravo pitanje je: da li smo spremni da prihvatimo i ono što dolazi u paketu sa našim snovima?

Velike promene ne počinju na vrhu, već u temeljima. Maslovljeva hijerarhija potreba podseća nas da pre nego što dosegnemo samoaktualizaciju moramo zadovoljiti osnovne fiziološke potrebe: san, hranu, vodu, sigurnost. A mi, umesto toga, preskačemo obroke, ne odvajamo vreme za odmor i živimo u uverenju da će zadovoljstvo doći kada završimo sve obaveze.

Osam od deset mojih klijenata dolazi za ovim problemom – previše posla, osećaj konstantnog haosa, nedostatak jasnoće, vremena, strukture, jasnog plana, stalna žurba i osećaj zaostatka – a evo šta zaista misle dok to govore.

1. Premalo je trenutaka u kojima mogu da odahnem, previše onih u kojima jurim. Nedostaje mi prostor da zastanem, da budem, da osetim život, a ne samo da ga obavljam.
2. Moj dan je pretrpan zadacima, ali prazan od pravog odmora. Nedostaje mi ne samo jasnoća, već i osećaj da je u redu stati i disati i da ne mora svaki trenutak biti produktivno iskorišćen.
3. Nemam vremena da zastanem a zapravo – šta će se desiti ako usporim, zastanem, napravim pauzu? Nije bezbedno.
4. Ne treba mi samo bolji sistem – treba mi pauza. Želim strukturu, ali i mekoću, jasne ciljeve, ali i trenutke mira između njih.
5. Nedostaje mi ne samo vreme, već i dozvola da ga koristim na način koji me zaista puni, a ne samo održava u pokretu.

Ne stižem SVE.

To “sve” nikada ne nestane. Zadatak koji završimo rađa novi zadatak. “Sve” je beskonačno i nejasno definisano. Pomislimo da smo na korak do predaha, ali još samo ovaj mejl, još samo pet minuta da napravim ovaj video, još samo jedan sastanak – i pre nego što shvatimo, dan je prošao. Ponovo bez pravog odmora, bez trenutka tišine, bez svesnog daha koji nije ispunjen brigom šta je sledeće na listi, jer lista je beskonačna.

Kada bismo samo zastali i oslušnuli kako se osećamo, shvatili bismo da se iscrpljenost ne rešava novim sistemom produktivnosti, već vraćanjem sebi. Ne velikim odlukama koje “od sutra menjaju sve”, već najmanjim postupcima koji grade temelj blagostanja.

Japanska kultura nas uči da problem nije u vremenu, već u prostoru u našem srcu. Kada neko u Japanu kaže da nema vremena, ne koristi frazu “nemam vremena”, već “nemam mesta u srcu”. To znači da srce može biti pretrpano stresom, brigama i nepotrebnim obavezama, pa za ono važno – mir, radost, povezanost – više nema prostora.

Ali možemo ga napraviti. I vreme za odmor u kojem zaista imamo sposobnost da odmorimo a ne samo da se udaljimo od posla i prostor u srcu u kojem imam mesta za sve male i velike važnosti. Kapacitet za dobre stvari se širi jer naš prozor kapaciteta nije fiksan. U jednoj podkast epizodi sam pričala o tome, kako se širi prozor kapaciteta, pogotovo za dobre stvari u našem životu. Pišu mi ljudi da im je ta epizoda bila značajna, ostaviću je na kraju ovog teksta.

*Sve korisne epizode povezane sa ovom temom, izlistane su na kraju teksta.

Možemo dati prioritet onome što istinski hrani naš duh. Možemo započeti dan disanjem, umesto čitanjem mailova ili skrolovanjem Instagrama. Možemo svestan obrok pretvoriti u trenutak zahvalnosti, umesto usputnu radnju između dve obaveze sa telefonom u rukama. Možemo ugasiti telefon i otići u šetnju, ne zato što „bismo trebali“, već zato što nas život poziva da budemo prisutni. 

Nema velike transformacije bez malih navika. Nema unutrašnjeg mira bez osnovne brige o sebi. Ako zaista želimo promenu, treba da je napravimo u najsitnijim stvarima – u tome kako se budimo, kako dišemo, kako razgovaramo sami sa sobom, sa prijateljima, sa detetom koje nam prepričava važan događaj iz vrtića. Kada damo mesta srcu da diše, odjednom shvatimo da vremena ipak ima. I ne samo da ga ima – već je uvek bilo tu, čekajući da ga primetimo i priznamo baš takvo kakvo jeste, ograničeno a bogato.

Digitalizacija kao zamka produktivnosti

Živimo u vremenu u kojem smo svakog sekunda dostupni svetu, ali sve manje prisutni u sebi. Telefoni su nam u rukama dok jedemo, dok radimo, dok šetamo, dok se budimo i tonemo u san. A najviše onda kada bismo trebalo da budemo u potpunosti ovde – u miru, u sopstvenom životu.

Užasava nas pomisao da nešto ne dokumentujemo. Ako nije snimljeno, da li se uopšte desilo? Ako nismo podelili svoj trenutak, da li ima istu vrednost? Često vidim izazove na Instagramu koji pozivaju na prisutnost – 30 dana prisutnosti gde je cilj da svaki dan podelim sa svetom kako sam danas bila prisutna. Možda sam ja neka stara otupela generacija ali Instagram i prisutnost ne idu zajedno, praktično da mogu da se zakunem u to. Uostalom, zašto moram bilo kome da dokumentujem svoju prisutnost, zar nije najvažnije da sam sama sebi svedok u tome i da je to više nego dovoljno?

Hodamo kroz šumu, slušamo šuštanje lišća pod nogama, osećamo vetar na licu – i onda se setimo da bi taj kadar bio prelep na Instagramu za sadržaj koji planiramo. Umesto da udahnemo miris drveća, mi tražimo gde da naslonimo telefon. Umesto da osećamo, mi snimamo. Umesto da budemo sa sobom, mi proizvodimo sadržaj. Toliko nam je sila produktivnosti ušla u pore našeg bića. Svaki se trenutak mora iskoristiti umesto proživeti. Čovek veli, taman da ubijem dve muve jednim udarcem – nikad miran.

Ironija je u tome što nam digitalni svet daje alate da zabeležimo život, ali nas istovremeno odvlači od njegovog proživljavanja. Verujem da sam većinu svojih klijenata zarazila sa izradom slika jer šta će mi 17869 fotografija u telefonu ako nemam sa kim da ih listam, da se sećam, prisećam, da dodirnem prstima. Zato na kraju svakog meseca izaberem 5-6 značajnih fotografija i izradim ih. Na kraju godine volim da sednem i sve da ih ponovo gledam i živim. Uostalom ovo je divna praksa koju svi u kući volimo.

Platforme nas uče da trenuci imaju vrednost samo ako su lepo upakovani u kratke isečke, ako privuku pažnju algoritma, ako sakupe lajkove i preglede. Bezbroj je kurseva koji nas uče kako da pravimo viralne videe – kao da će ih se iko sećati kada prođu nedelje i meseci. Nestaju u beskraju sadržaja, progutani algoritmom koji uvek traži novo. A mi, u toj trci, gubimo ono što je zaista vredno: trenutke koji postoje bez publike i ekrana.

Isto se dešava i sa načinom na koji konzumiramo informacije. Nemamo vremena za ceo podkast, pa donosimo zaključke iz petnaest sekundi isečenog razgovora. Ako ste ikada čitali komentare ispod nekog kratkog isečka, videćete autora kako često poziva ljude da poslušaju čitavu epizodu jer montiran isečak iz razgovora proguta veliki deo konteksta. Mislimo da nam je dovoljno da čujemo samo to jer ko još ima vremena za epizodu od sat ili dva vremena? Ne čitamo knjige, već tražimo sažetke i ključne poruke u jednoj slici. Čak i ovaj blog tekst – mogao bi da bude kraći, zar ne? Sve to, hteli mi ili ne, utiče da se i mi ubrzavamo. Koliko god se trudimo da usporimo, svet i društvo nas ubrzavaju i ne pitaju da li na to pristajemo.

I tako se nesvesno pretvaramo u hroničare sopstvenog života umesto u njegove učesnike.

Biti prisutan danas je postao svestan izbor, jer tehnologija neće sama stati. Niko nas neće podsetiti da ostavimo telefon dok šetamo. Niko nas neće upozoriti da smo više snimali nego disali.

Ali mi možemo sebe podsetiti na to. Možemo odlučiti da neki trenuci ostanu samo naši, neuhvaćeni kamerom, neopterećeni tuđim lajkovima. Možemo dozvoliti sebi luksuz da nešto doživimo, a ne nužno da to i dokumentujemo.

Ponekad je najveći čin slobode, upravo to – ne snimiti. Samo biti. Samo dići pogled sa ekrana i zaista videti svet oko sebe i sebe kao deo tog istog sveta. I onda ćemo, paradoksalno, shvatiti da ono najlepše i najvažnije nikada nije ni moglo da stane u ekran.

Kuda zapravo idemo?

Ponekad smo toliko zauzeti održavanjem trenutnog ritma da zaboravimo da stanemo i zapitamo se tako jednostavne stvari poput onih kako se osećam. Evo neka pitanja za koja bismo trebali naći vremena.

• Da li zaista idem u pravcu u kojem želim?
• Da li ja biram svoje obaveze ili one biraju mene?
• Da li planiram promene i kako ih sprovodim ako sam stalno zauzet sitnim obavezama?
• Gde sam kada nisam ovde i sada?

Prava promena ne dolazi iz grandioznih odluka donetih u novogodišnjoj noći ili u trenutku iscrpljenosti. Dolazi onda kada svakodnevnim, malim odlukama stvaramo prostor za nju. Kada ne čekamo da život bude manje haotičan, već u tom haosu napravimo mesta za sebe i za ono što je važno i vredno našeg vremena.

Nije ovo samo odgovornost pojedinca – čitavo društvo, kolektiv i sistem funkcionišu na ovaj način. Često me ljudi pitaju da li i dalje radim u IT-ju, a ja im kažem: Danas je sve IT, svi radimo u IT-ju. Pogledajmo samo oko sebe – kućni uređaji više nemaju dugmiće, već senzore, mašine se pale putem mobilnih telefona, a virtuelni asistenti poput Alekse puštaju omiljenu muziku i podsećaju nas na obaveze iz kalendara čim oči otvorimo. Jednim klikom rešavamo ručak dok smo na sastanku sa kolegom sa novog projekta, jer rerna više ne traži da sam pored nje, dovoljno je samo da na svom telefonu kliknem i ona će da peče. Sećam se naše nedavne selidbe, roletne koje se u celoj kući podižu na senzore. Pitam gospodina koji ih ugrađuje jel može neki daljinski barem za to jer ne želim da ujutru hvatam telefon da bih podigla roletne. Odgovara mi uz osmeh: može gospođo, to vam je dodatnih 150 eura po daljinskom upravljaču ako ga želite u svakoj sobi, aplikacija i senzori su besplatni, ustalom možete programirati roletne da se same spuštaju i podižu u određeno doba dana, da Vi ne morate. Mnogo bolje nego daljinski.

Tehnologija je postala neprimetan deo svakodnevice – olakšava nam život, ali nas i sve više vezuje za ekran i u tu negde, čovek mora da shvati da mu ništa drugo ne preostaje osim da bude ono malo svetlo na kraju tunela koje veruje da joj ni život ni biznis ne zavisi od društvene aplikacije, algortima, senzora i svega ostalog što dolazi putem veštačke inteligencije. I ne, nisam ja protivnik toga, verujem da je tehnologija kao i veštačka inteligencija dobra onoliko koliko smo mi dobri prema njoj – čime je hranimo, za šta je koristimo. Ipak na kraju dana, to su samo alati koje treba da koristimo ali ne i da dozvolimo da nam upravljaju životom.

Možda čak i ta roletna na prozoru, koju moram sama da podignem, ima svoju svrhu. Možda je u tom malom pokretu živi podsetnik da jutro nije došlo putem notifikacije, već da je svanulo za mene i tebe – bez obzira kako podižemo roletne.

Preproručeni dodatni sadržaj na sličnu temu:

Podkast epizoda 55 – kako proširiti svoj kapacitet za dobre stvari u životu?

Podkast epizoda 54 – 86 400 razloga da živiš SADA

Podkast epizoda 52 – kako se osloboditi krivice zbog neproduktivnosti