Tuga je ljubav koja traži dom

Ovo je priča o smrti, o tugovanju i gubitku voljenih bića – za svakog ko je nadživeo nekog koga voli.

Dugo sam se dvoumila da li ovaj tekst objaviti ili jednostavno zadržati za sebe. Prethodni meseci su me uverili da je ovo tema o kojoj bismo da pričamo ali ne znamo kako i sa kim da počnemo.

Izgubiti voljeno biće je  duboko lično iskustvo za svakog od nas. Zahteva vreme i ne može se ubrzati, preskočiti, zamrznuti, forsirati i zato u ovom tekstu delim male fragmente lične priče i iskustva, sadržaj i literaturu koja može biti lekovita i korisna, pogotovo u osetljivom periodu života, i nekoliko misli koje su mi zauvek ostale urezane u srcu kao životni manifesto nakon odlaska bliskih i dragih ljudi iz života. 

Da budemo odmah fer na početku, ostavljam malu napomenu. Tekst je dugačak i fuzija je mog lično proživljenog iskustva, lične terapije, dnevničkih zapisa kao i istraživanja i mnogobrojne pročitane literature na ovu temu u različitim periodima mog života. 

„Svakoga od nas, ko god da smo i kakva god da je naša priča, smrt će dodirnuti u nekom trenutku.“

Smrt je u isto vreme najčudnija i najnormalnija stvar koja se može desiti u životu. Zapisana je u ugovoru postojanja kao naša velika zajednička sudbina i događaj iz kojeg proizilazi sva naša ljubav i saosećanje. Sa sobom donosi nedostajanje voljenih bića, kao najlepši dokaz da je neko bio i ostao deo nas, čak i kada više nije sa nama.

Literatura kaže da je nedostajanje osećaj odsutnosti, srce kaže da je nedostajanje prisustvo ljubavi. 

Ovaj tekst nije stručna preporuka ni savetovanje već ljudsko srce koje rukom piše. Hrabrost da objavim ovaj tekst dobila sam čitajući vaša pisma i poruke nakon što sam objavila knjigu Vidim Te, Čujem Te. Knjiga je nastala kao sećanje na jedno lepo prijateljstvo koje je smrt rastavila sa ciljem da sredstva donira u humanitarne svrhe.

Tekst pišem u svojoj maloj bašti, sa maramicama na stolu i osećajem u grudima da pored mene sedi moj otac, moja drugarica Milena i moja drugarica Sanja. 

Oni su moj veliki životni dobitak i moj najveći životni gubitak.

Tuga je ljubav koja traži dom

Irvin Jalom je rekao: Tugovanje je cena koju plaćamo zato što imamo hrabrosti da volimo ljude, i ovo je možda najlepša misao koja mi je tako sela u srce kada sam je prvi put pročitala. Otvorila sam njegovu knjigu koju je pisao sa svojom suprugom Merilin Šta je važno na kraju?, pročitala prvu stranicu i shvatila da mi je tog dana ta rečenica bila sve što sam ikada trebala da čujem.

Ono što mi je mesecima nakon njenog čitanja ostalo urezano u srce i um je zapravo Jalomova interpretacija straha od smrti. On kaže, da nije gubitak budućnosti ono što nas užasava kod smrti, već gubitak prošlosti jer čin zaborava je oblik smrti koji je stalno prisutan u životu.

Kada nas voljeno biće napusti sa njim odlazi i jedan mali deo nas da bi se u toj praznini ponovo rodila ljubav. U tu prazninu useli se tuga, a šta je tuga ako nije ljubav koja traži dom.

Ponedeljak je i ja imam vremena.

Nemam vremena. 

Čudno je kako nam je ova prosta rečenica postala uzrečica. Izgovaramo je često a da toga nismo ni svesni. Branimo se od životnih izazova, želja, nemira, obaveza, aktivnosti tako što svako malo izustimo da nemamo vremena. 

A vreme je Život koji teče.

Pitanje nikada nije imamo li vremena, već ima li nas u tom vremenu?

Moj otac je nastradao na radnom mestu. 

Zdrav, prav, vitalan i markantan pedesetogodišnjak jednog ponedeljka je prestao da bude sve to.

Tata je onaj tip čoveka koji stvari popravlja. On kaže da se stvari ne bacaju tek tako, jer svemu se može dati druga šansa i udahnuti novi život. Često razmišljam o njegovim rečima jer kose se sa narativom modernog drušva u kojem je lakše kupiti novo nego gubiti vreme na popravljanje starog. 

Na travnjaku ispred naše male trošne kuće, u plavom radnom odelu sa pokidanim tregerom na levoj strani, nevešto popravljenim i zavezanim u čvor (jer stvari se popravljaju) tog nedeljnog popodneva videla sam tatu poslednji put nasmejanog.

Sećam se tako jasno tog prizora jer čuvam to sećanje od zaborava. Kada zatvorim oči i utonem u to majsko nedeljno popodne, praktično mogu da osetim miris pokošene trave i miris hladovine debelog oraha ispred naše kuće.

Te nedelje, na tom travnjaku ispred naše male trošne kuće, u tom plavom odelu sa pokidanim tregerom na levoj strani, stoji moj tata. Dok ja u brzini ulećem i izlećem iz kuće kao da imam neka važna posla, toliko važna da se uopšte ni ne sećam gde sam bila, šta sam radila i kako sam se osećala, on me posmatra i uz usmeh dobacuje: Jokiš, gde ćeš opet, nedelja je, ostani kući. 

Ja već uveliko zatvaram vrata od crvene škode jer živim u budućnosti i stalno sam tamo a kroz prozor mu brzo odgovaram: Ne mogu sad, tata, nemam vremena. 

Otišla sam i već je ponedeljak.

Na radnom sam mestu. 

Telefon zvoni, a glas sa druge strane govori: Dođi brzo u urgentni, seko. Tata je povređen. Odveli su ga u operacionu salu. Dođi brzo, molim te.

U operacionoj sali sve dobri ljudi. Više od pet sati pokušavaju da mom tati daju drugu šansu i udahnu još jednu priliku za život, ali isti taj život ima druge planove za nas.

Baš kao na filmovima, posle najdužeg i najbolnijeg čekanja u mom životu, prilazi nam doktor i dok ga mi kao u Boga gledamo očekujući čudo, on žalosno izgovara: Žao mi je, uradili smo sve što smo mogli.

Kući odlazimo u tišini sa crnom kesom u rukama za koju nas je medicinska sestra majčinski zamolila da je bolje da kesu ne otvaramo.

Odlazim kući u nadi da ću tatu sresti ispred naše male trošne kuće na zelenom travnjaku, u plavom radnom odelu sa pokidanim tregerom na levoj strani odela i da će mi život dati još jednu šansu da promenim one proklete reči i prokleto vreme koje mi u tom trenutku više ništa ne znači.

Imala, nemala vremena – svejedno je.

Tata je umro baš kao što je i živeo – radeći dobro za druge i zajednicu, a meni će trebati osam godina da shvatim da to ipak nije bila životna nepravda.

„Ima u vremenu nešto čudno, ne prolazi, a ide stalno. Kao pesma što se u duši rodi, vreme uvek nosi ono što nam fali.” – Laza Kostić.

Reči koje ne teše.

Vrlo često, u našem svetu koji tako malo razume tugu, a još manje sebi dozvoljava tugovanje, ljudi pokušavaju da nam pomognu da shvatimo šta se dogodilo. Iz čiste želje i dobre namere da umanje bol, izgovaraju rečenice zbog kojih bismo ih najradije zadavili da smo u tim trenucima pri čistoj svesti. Srećom, pa nismo. 

Sudbina sine moj, šta ćeš.

Budi jaka, tvoj tata ne bi voleo da te vidi takvu.

Proći će, vreme leči sve.

Prerano je otišao ali tako je moralo biti.

Znam kako se osećaš, strašno je to. 

Život je pred tobom, glavu gore, mlada si još.

Tuga je surova vrsta obrazovanja, uči nas koliko žalost može biti nemilosrdna i besna. Uči nas kako je jezik neuspešan i površan dok u isto vreme očajnički tražimo i vapimo za istim tim rečima koje će umanjiti bol. A njih nema.

Tuga nas uči da su reči te koje umaraju dok tišine leče. Tišine u kojima nismo sami. Tišine u kojoj naše jecanje i plakanje nikom nije previše i suze koje nam niko na silu ne briše jer suze su za poštovanje i divljenje.

Ruka koja stiska a u isto vreme miluje, kao da je u njoj sva sila ovog sveta koja bez reči šapuće: preživećeš, preživećeš.

Reči umaraju jer slomljeno se srce ne leči razumom i logikom. 

Da, život je preda mnom ali odbijam sve ručkove na kojima nismo zajedno, sve rođendane, praznike, stečene diplome, proslave i godine nove. Šta će mi sve to, kada tebe nema ovde? 

Povratak u svet ume da bude okrutan. Sve radi i funkcioniše kao i ranije, baš kao da se ništa nije dogodilo. Alo svete, jel ti shvataš da mog voljenog bića više nema? Stani, zaustavi se, ma kako te nije sramota?
Kako je moguće da prodavnice rade, da se saobraćaj i dalje odvija, da ptice i dalje lete, da cveće i dalje cveta, da se ljudi na ulici smeju i na posao žure? Kako je moguće, Bože, ima li te?

Količina ljutnje i besa koju sam osećala nakon tatinog odlaska bila je veća od sveta.

Faze tugovanja: Prihvatanje bola

Elizabeta Kjubler Ros je to još 1969. godine kroz pet faza tugovanja objasnila.

1. Poricanje – ovo nije stvarno, ovo ne može biti istina, ovo se nije dogodilo. Branimo se i štitimo od emotivnog šoka i preplavljujućeg bola. Pokušavamo umu da pružimo vreme koje mu je potrebno da obradi novu stvarnost. Poricanje nije samo odbijanje da priznamo sebi šta se dogodilo, već davanje vremena da stvorimo mentalni prostor u kojem možemo da apsorbujemo novu stvarnost. 

2. Bes – zašto se ovo dešava, zašto si Bože, ovo dozvolio? Ovo je faza u kojoj pokušavamo da se prilagodimo novoj stvarnosti i doživljavamo ekstremnu emocionalnu neprijatnost i nelagodnost jer toliko je toga što želimo da obradimo da nam ljutnja dođe kao emotivni ventil za to. 

3. Pregovaranje – nisam trebala to da uradim, da kažem, eh da sam taj dan…Ovo je faza u kojoj smo očajnički spremni da uradimo bilo šta kako bismo umanjili bol koji osećamo. U ovoj fazi vrlo često svoje molbe upućujemo Bogu ili višoj sili jer se osećamo bespomoćno dok u isto vreme postajemo svesni svoje ljudskosti – polako shvatamo da ne možemo ništa da uradimo da bismo promenili situaciju ili ishod. 

4. Depresija – prećutno tugovanje, kajanje, zanemarivanje svega oko sebe. Faza u kojoj se mašta smirila i mi se zaista suočavamo sa onim što se dešava osećajući gubitak u svim ćelijama svog bića. Gubitak je prisutan i neizbežan a potreba da se izolujemo postaje sve jača. 

5. Prihvatanje – zatišje posle oluje. Voljenog bića više nema, ali ja sam živa. Ova faza nikako ne znači da više ne osećamo bol zbog gubitka, već znači da više ne pružamo otpor realnosti naše situacije poricanjem, ljutnjom, besom, pregovaranjem.

Ne prolazimo svi kroz sve faze, ni kroz iste faze i svaka je faza za svakog od nas drugačija. Ovo je mnogo važno da razumemo jer bez obzira na istraživanja, knjige, literaturu, važno je da znamo da ne postoji ispravan i neispravan način tugovanja. 

Britanska terapeutkinja Julia Samuel i autoritet u oblasti žalovanja i gubitka, kao jedna od najistaknutijih stručnjaka u ovoj oblasti kroz svoje radove i objavljene knjige objašnjava da je svako izbegavanje tuge zapravo davanje moći tuzi da nas plaši i da nije bol zbog tuge ono što nam šteti, već stvari koje radimo kako bismo izbegli taj bol. Poricanje smrti je poricanje bogatstva života.

Kada nas voljeno biće napusti, njega više nema ali odnos koji smo imali može i dalje da živi. Ne možemo protrčati kroz bol, ugasiti sećanja i uspomene nadajući se da je to ono što će nam gubitak učiniti lakšim. 

Mi nastavljamo sa svojim životom ali ne idemo praznih ruku dalje. Kroz život idemo sa bolom, tugom, nedostajanjem. Lois Tonkin je naučnica koja je razvila model pod imenom “Growing around grief” ili u bukvalnom prevodu rasti oko tuge. Ovaj model pruža alternativan način razumevanja tuge. Prema tradicionalnim modelima, često se veruje da tuga vremenom postaje manja, sve dok ne postane neznatan deo života. Međutim, Loisina ideja je da tuga ne nestaje niti se smanjuje, već ostaje ista, ali život oko nje raste.

Ona je došla do ovog modela nakon razgovora sa majkom koja je izgubila dete. U početku, tuga je ispunjavala svaki deo njenog života, ali umesto da se smanji, njen život se postepeno širio oko tuge. To znači da su postojali trenuci kada je osećala tugu jednako snažno kao i na početku, ali su se pojavili i trenuci kada je mogla da uživa u drugim aspektima života. 

Tuga nam nikada neće oduzeti radost koju život ima u planu za nas i ovo je zapravo realističan pristup gubitku jer pokazuje da tuga ostaje prisutna ali život se razvija i raste uprkos bolu. Ljudi uče da žive sa tugom ne tako što „preboljevaju” već tako što tugu integrišu u svoj život. 

Ne znam šta će vreme uraditi za nas ali znam da ako sebi dozvolimo tugovanje, mi možemo sa vremenom uraditi mnogo toga za sebe. 

Dozvoli mi da tugujem, molim te

Kada smo tužni, pogledajmo u svoje srce jer samo tada ćemo shvatiti da plačemo i tugujemo za onim što nam je nekada bila radost. 

Ja toliko volim da pričam o tati, da gledam slike, da se sećam njegovog lika, njegovog plavog radnog odela, njegove ogrubele kože na rukama, mekane crne kose baš kao u deteta. 

Volim da se setim kako sam ga zadirkivala što se plaši zubara pa mama mora uvek da ide sa njim čak i u tim poznim godinama.

Volim da se setim svih njegovih neuspelih gurmanskih pokušaja kao na primer one, Bože me sačuvaj junetine, u sosu od pomorandže koja je stvarno bila bljak. Na kraju se uvek složimo da on najbolje kuva pasulj. 

Volim njegove vaspitne lekcije koje mi je usadio još dok sam dete bila – da se stvari popravljaju i dele, da se slabijima od sebe pomaže, da pravda postoji, da se drvo sadi bez obzira ko će u hladu da sedi, da je kućno vaspitanje često važnije od obrazovanja, da se ljudi ne dele na ove ili one, da je lenjost greh, da se majka poštuje, da se u školu ide peške jer Bog nam je dao noge, da je svaka ocena za đaka i da je najvažniji predmet u školi fizičko. 

Često pomislim da srce zapravo kroz tugu postaje sposobno za još veće radosti i život nas pre ili kasnije uveri da je to istina.

„Kada sunce u kasnijem dobu postane zagasitije, odjednom postanemo svesni čudesnog zvezdanog svoda, koji nije mogao da se vidi skriven od sunca.” – Artur Šopenhauer

Vreme će sa sobom odneti intezitet bola zbog gubitka, ali nikada neće odneti osećaj nedostajanja voljenog bića. 

Kako dalje da nastavimo da živimo je pitanje bliskosti sa tugom koju osećamo. Tugovanje je kao neki vidi surovog i strogog učitelja o širom spektru emocija. Tuga je jedna emocija ali tugovanje je kombinacija svega i svačega, sam Bog zna kako se kroz taj proces prolazi i pada, ustaje, pokušava i napokon shvata da je život i sa tugom lep.

Šta bih volela da sam onda znala:

1. Daj sebi dozvolu da tuguješ

Držati ruku strpljenja, podrške, ohrabrenja, vere, milosti, poverenja i poniznosti u svom srcu je raščišćavanje puta ispred sebe. To je ono i što drugima možemo da ponudimo. Koliko god da želimo i imamo dobru nameru da osobu koja prolazi kroz gubitak utešimo, moramo shvatiti da se od bola ne može pobeći, kroz bol moramo proći. 

Mitropolit Mezogejski je rekao da bol ne otrežnjuje samo nas, nego porađa i ljubav naše okoline. Ljudi pokušavaju da sebe stave u naš položaj pa nam nude razne utehe, ali ono za čim čovek vapi je to beskrajno zapitkivanje „zašto, zašto Bože” i svaki ponuđen odgovor nam se čini nedostojan i bezuman. Taj odgovor nam niko nikad ne može dati jer se on rađa u nama. On ne postoji, on se rađa u nama i čist je dar Božiji. 

2. Nema srama u slomljenom srcu

U redu je da nisi u redu. Tugovanje je vrlo subjektivno i individualno iskustvo i svako od nas tuguje na svoj način. Slomljeno srce je dovoljno bolno samo po sebi, ne smemo mu još nabijati osećaj krivice i srama. Da mi je neko tada rekao da je moja ljutnja normalna i da ne moram da je krijem već da je u redu da je osetim u svojoj punoći, ja bih se osetila kao da me neko zaista čuje i vidi u tom mom bolu.

Pretvaranje pred drugima neće nam doneti dobro. Dovoljno je teško da bismo sebi još stavljali maske da nam je dobro kada nismo dobro. Niko od nas nije izuzet krhkog ljudskog stanja pogotovo kada je gubitak voljene osobe u pitanju ali isto tako, slomljeno srce nas uči da se u toj krhkosti nalazi sva naša ljudskost i snaga kojom se srce obnavlja. Srce je mišić i radi na ljubav.

3. Nada voli društvo.

Nadati se boljem sutra, a sedeti u samoći je teško. Zato nađite društvo u kojem se osećate podržano, viđeno, prihvaćeno. Društvo koje vam budi nadu da ćete bez obzira na bol ipak uspeti da se vratite u život (jednog dana). Društvo koje ne požuruje da prežalite i nastavie dalje, već društvo koje drži prostor za trenutne emocije, negujući nadu da bolje sutra postoji pa čak i za vas koji ga možda sada ne vidite. 

Psihoterapija pomaže, zaista pomaže. Prijatelji koji brinu o tome da li ste danas pojeli nešto hranljivo i kako ste se jutros probudili su dokaz da bol rađa još ljubavi i kontakta među nama. 

Nedavno sam pročitala jedan divan članak gde jedna terapeutkinja preporučuje da budemo specifični kada osobu koja prolazi kroz gubitak pitamo kako je. To može biti suviše veliko i kompleksno pitanje za osobu pa zato ponudimo male parčiće tog pitanja: Kako je prošlo tvoje jutro danas? Kako ti je danas bilo na poslu? Kako si se osećala kada si odvela dete u školu? Ta specifična pitanja nam dozvoljavaju da svojim emocijama damo oblik i konkretan odgovor. 

Pa umesto: kako si?, možemo uvek pitati: kako ti se čini ova jutarnja kafa danas? Često kažem da su mi knjige spasile život, ali posle tatine smrti ja sam gutala knjige jer su mi budile nadu da se bol može izdržati. Možda će neko reći da je to beg od stvarnosti, ali za mene je to bio zdrav beg. Nađite sebi društvo koje budi nadu, bilo da je to knjiga, pas, prijatelj, grupa podrške ili terapeut. Niste sami i vaša tuga nam nije „previše”.

4. Izgubili smo voljeno biće ali ne i odnos sa njim

Negovanje duhovnog odnosa sa osobom koja nije tu je način kojim čuvamo odnos sa voljenim bićem zauvek. Čineći nešto dobro u njihovo ime, negujući duhovni odnos sa njima, izražavajući ljubav koja nikada ne umire, oličavajući neku od njihovih osnovnih osobina, pišući pisma i stranice života koje stvaraju nove uspomene, biranjem ispravnog puta, balansiranjem tuge sa radošću i zahvalnošću odajemo čast svojim voljenima. 

Moj muž nije imao priliku da upozna mog oca ali čini mi se da zna sve o njemu. Često pričam o njemu i prepričavam neke događaje. Evo, i posle 14 godina nakon njegovog odlaska sam Bog zna koliko sam puta ispričala iste priče. Isto tako često i pišem priče u kojima je moja ljubav prema njemu prava pozadina priče. Pa tako sam inspiraciju za ovu priču (Čika Stevo i preduzetništvo) dobila razmišljajući o tati. Kao da mi je on čika Stevu poslao na prag mog doma da zakuca ekser, lajsne i štekere za struju baš onako kako bi on to uradio za mene. 

5. Molitva

Ljubav je kada ste u nečijim molitvama i kada je neko u vašim molitvama. Ponekad pomislim da je i taj strah od smrti samo nepoverenje da nas sa one strane svetla čekaju oni koje volimo a sada ne možemo da grlimo. I zato, u šta god da verujemo ili ne verujemo, ima nešto u tom malom kandilu iz kojeg dopire miris tamjana, koji smiruje našu dušu i dozvoljava da iz nje, u najlepše stihove umotana, izađe lična molitva. Molitva kojom je život, ovde ili tamo, okupan. 

Evo par crtica iz moje sveske i jedan divan stih čika Jove Zmaja iz knjige Đulići uveoci.

Volite, jer jedino to ima smisla. 

Imajte vremena za ono što vam je važno, pogotovo kada su ljudi u pitanju.

Svi znamo da ćemo umreti ali se većina i dalje ponaša kao da je besmrtna.

Prihvatiti smrt znači razumeti život. 

Pričati o smrti, o tugovanju, žalovanju i bolu nema u sebi ništa negativno, nije „mračenje”, već samo još jedan oblik ljubavi koji bi mnogi da izbegnu jer boli.

Tugovanje ima različite faze, poštujmo svoja osećanja i osećanja ljudi koji kroz njih prolaze.

Gubitak voljene osobe ne znači i gubitak odnosa sa tom osobom.

Tuga nije za upoređivanje kome je teže, svako pati na svoj način.

Intenzitet bola će proći ali će ožiljak zauvek ostati i ti ćeš ga mnogo voleti. Obećavam.

Neke stvari ne možemo popraviti ali ih slomljene sa sobom možemo nositi jer to nije teret za poneti, već dar za osvestiti.

Neće se tuga smanjiti ali će se tvoj život povećati i ti ćeš se i sa tugom u rukama ponovo glasno smejati.

Stih čika Jove Zmaja.

„Čuješ, lane, čuješ li ga, 

‘de priželjkuje, 

misli da ga niko ne zna, 

niko ne čuje.

Makar da ga boli ljubav, 

on je neguje, 

oh, kako je ljubav divna

i kad tuguje!”

Predlog literature i korisnog sadržaja

Ostavljam preporučenu literaturu i sadržaj koji može biti koristan. Moja topla preporuka je da uzmete samo jedan komad sadržaja – jedna knjiga ili jedan podkast koji ćete poslušati jer dovoljno je.

Knjige: 

Šta je važno na kraju; Irvin i Merilin Jalom – dnevnički zapis koji je Jalom vodio sa svojom voljenom suprugom koja umire od multiplog mijeloma. Odgovara na pitanja kako da pružimo smisao životu do samog kraja? Ko više pati, onaj koji ostaje ili onaj koji umire i odlazi? Koliko smo spremni da podnesemo da bismo ostali živi? Zadivljujuća knjiga američkog psihijatra koji deli neizbrisivu žalost zbog gubitka svoje supruge i večne ljubavi ali i priznanje da tek sada, pošto je iskusio gubitak na svojoj koži, oseća sve priče i emocije svojih pacijenata koji su žalili za gubitkom voljenih.

Tuesdays with Morrie; Mitch Albom – dragocene poruke profesora koji umire, upućene savremenom čoveku. Ljudska, topla priča o nesebičnom profesoru koji poslednje trenutke svog života provodi prenoseći znanje svojim učenicima kako se živi život vredan življenja. Na mene je lično najveći utisak ostavila poruka koju Morrie prožima kroz celu knjigu a to je da starost nije slabost ni sramota, već jedna od najvećih životnih privilegija. 

Koliba; Vilijem Pol Jang – u svetu u kom je vera sve nevažnija ovaj roman pruža odgovor na pitanje: Gde je Bog u svetu ispunjenom neizrecivim bolom? Lepota knjige je u tome što ne daje odgovore već nas poziva bliže Bogu milosrđa i ljubavi u kome nalazimo nadu i isceljenje.

The School of Grief; dr David Page – ako volite rad The School of Life, ova knjiga je navigacija kroz teren gubitka. Knjiga je za one koji žude za obnovljenim smislom i za one koji traže značenje nakon razornog gubitka ali isto tako za sve one koji žele da bolje razumeju kako da pruže podršku drugima u procesu tugovanja i žalovanja. Sećam se da sam ovu knjigu kupila na Kindlu za svega 0,90 centi a da mi je njena vrednost bila neprocenjiva.

Vidim te, Čujem Te, Jovana Jovanović i Sanja Kričković – crtice iz života dve drugarice od kojih jedna više nije sa nama. Kratke priče, misli, pesma i po koji zapis sa hemioterapija. Knjiga je puna života, u boji sa tvrdim povezom a simbolizuje lepotu života i prijateljstva koje i dalje živi. Sav skupljeni prihod od prodaje knjige usmeren je u nacionalno udruženje roditelja dece obolele od raka, Nurdor, a knjiga se može naručiti kod mene ili u Nurdoru direktno.

Podkast epizode i video za pogledati:

1. Dva i po psihijatra, epizoda 60; O tugovanju – iz stručnog ugla dva psihijatra, pitko i jasno objašnjavaju kada je tuga patološko stanje koje treba lečiti, da li je tuga slabost, kakva je veza imeđu fizičke boli i emocionalne patnje, koliko tugovanje traje i slično. Apsolutno fenomenalna epizoda za sve koji vole i malo nauke. Topla preporuka za epizodu Ljubav, srce i mozak (epizoda broj 56) jer kombinacija ove dve epizode je takav melem za slušanje. 

2. The Paradox of grief Julia Samuel TedxBath – 10 minuta milujućeg govora psihoterapeutkinje Julie Samuel na temu da li nam bol može doneti dobro? Njene knjige su prevedene i kod nas i topla preporuka za knjigu Tuga koja isceljuje. Julia je terapeut koji je svoje istraživanje i radnu praksu posvetio isključivo ovoj temi – gubitak voljene osobe, tuga, tugovanje i žalovanje.

3. Why thinking about dead helps you live a better life Alua Arthur TED – 18 minuta pomalo šaljivog, dirljivog i važnog govora koji je održala Alua Arthur, fokusira se na važnost suočavanja sa smrću kao načinu za unapređenje kvaliteta života. Podseća nas da smrt treba prihvatiti kao neizbežan deo života i da svoju mortalnost iskoristimo da živimo punije, autentičnije i sa većim smirenjem. 

4. Being and Doing podkast – o uspehu da budemo bolji ljudi, epizoda 57 – divna Aleksandra Vančevska, geštalt trapeut i naučnik u istraživanju ugostila me je i sprovela kroz niz važnih pitanja o životu, ljudskoj dobroti, malim stvarima koje prave veliku razliku u našem životu. Pričale smo baš kao što pričaju dve drugarice uz kafu i nadam se da ćete u ovoj epizodi čuti barem jednu stvar koja će za vas, već danas, napraviti razliku – na bolje.

I za kraj, ostavljam jednu jedinu rečenicu koja je zapravo poenta celog ovog teksta.

„Samo onaj ko voli zna koliko tuga može biti lepa.” – Mika Antić