Komunikacija je više od razmenjivanja reči

U svetu ispunjenom rečima, prava komunikacija zahteva dublje slušanje i povezivanje. Kao hrana za dušu, komunikacija prelazi reči i otvara vrata empatiji, razumevanju i suštinskim vezama među ljudima.

Ništa ne može da preživi bez hrane jer sve što konzumiramo, ili nas leči ili nas truje. 

O hrani razmišljamo često kao da je to samo i isključivo ono što jedemo, ali zapravo ono što konzumiramo očima, ušima, nosom, jezikom i telom je takođe hrana. 

Razgovori koji se vode oko nas i u kojima sami učestvujemo takođe su hrana, pa je možda dobro pitanje da sebi postavimo: kakvu vrstu razgovora konzumiramo i kakvu vrstu razgovora sami iniciramo.

Onu koja je zdrava i koja nam pomaže da rastemo ili onu koja nas truje da od nje lagano venemo i nečujno nestajemo?

Pored svih tehnika i alata koje sam učila na edukacijama i trenzima komunikacije, jedno je sigurno – svet je gladan ljubavi, a mnogo se ljubavi može komunikacijom dati, pogotovo ako smo spremni da slušamo. 

Slušanje je više umetnost nego nauka

Možda nije tajna u komunikaciji već u povezivanju. 

Danas svi komuniciraju, ali malo ko se povezuje. 

Kažu da je govoriti, a ne slušati isto što i dotaći, a ne biti dodirnut. 

Komunikacija je alat koji nas povezuje ili odaljava, oblikuje slike naših misli u reči i šalje ih primaocu da ih dalje tumači.

Bez slušanja, komunikacija ne postoji. 

Tri najprostija nivoa slušanja koja treba da razumemo su podeljena na interno, fokusirano i globalno slušanje. 

Interno slušanje

Interno slušanje – najniži nivo slušanja potpuno fokusiran na sebe. Možemo slušati druge, ali sve što čujemo provlačimo kroz sopstveni filter: Šta ovo znači za mene? 

Ovo je često neophodan nivo slušanja, ali isto tako veoma limitiran, jer u životu i poslu ne možemo samo da se fokusiramo na sebe.

Prepoznaćete ovakav način komuniciranja gde osoba razgovor prilagođava isključivo sebi. Šta ovo znači za mene je izuzetno moćno pitanje samorefleksije i samoevaluacije, ali kada smo u razgovoru sa drugim ljudima, važno je znati da se ne vrti sve samo oko nas. Biti zaglavljen na ovom nivou slušanja je ravno zabrani za sopstveni rast i razvoj, jer ne možemo stupiti ni u kakve važne interakcije sa drugim ljudima ako nismo voljni da ih slušamo, bez potrebe da razgovor preusmeravamo na sebe. 

Fokusirano slušanje

Fokusirano slušanje – kada smo angažovani u razgovoru mi smo u komunikaciji koja je više od reči. Uključen je naš emocionalni doživljaj, facijalna ekspresija, postura tela i ovo je zapravo nivo gde se rađa empatija, kolaboracija, dodatno poliranje razgovora i jasnoća. U literaturi se često objašnjava kao slušanje emocionalnom inteligencijom. 

Ljudi koji su na ovom nivou komunikacije su izuzetno dobri i prijatni za razgovor. Često su nam to dobri prijatelji sa kojima možemo da se otisnemo u razgovore duboko u noć, mentor, kouč, supervizor, kolega ili bilo ko iz bližeg okruženja pored koga se osećamo viđeno.

Globalno slušanje

Globalno slušanje – zapravo najviši nivo slušanja ide iza granica razgovora između ljudi koji razgovaraju. Ovo je veština kojom svaki dobar trener mora da ovlada jer uzima u obzir okruženje i neizvesnost situacija i dozvoljava osobi da se sa visokom stopom osloni na sopstveno iskustvo i osećaj. 

Najbolji primer za ovo su stand-up komičari, glumci, muzičari i svi oni ljudi koji mogu da „pročitaju” i osete prostor, a onda da se prirodno prilagode. Jednostavno rečeno, ljudi koji su sposobni za ovakvo slušanje su oni koji razumeju sebe, ulažu trud, fokus i nameru da razumeju druge, dobro vladaju prostorom, osete situacije i intuitivno dobro se prilagođavaju svim promenama i neizvesnostima. 

To je onaj osećaj kada sebi veruješ da šta god da se dogodi, ti na sebe uvek možeš da se osloniš. Pošto naš mozak ne obrađuje samo reči kada slušamo druge ljude već i visinu, jačinu, intonaciju, ritam i okruženje, na ovom nivou ljudi mogu da protumače i emocionalni aspekt poruke čak i kada je značenje samih reči potpuno nejasno. 

Jedna od lepših analogija komunikacije koja opisuje našu sposobnost slušanja je poređenje sa glinom. 

Slušanje je zapravo kao dobacivanje grumenom gline. 

Svaka osoba će uhvatiti grumen gline i oblikovati je po sopstvenoj percepciji i tako preoblikovani grumen dobaciti sledećoj osobi. Način na koji oblikujemo to parče gline određeno je našim obrazovanjem, polom, godinama života, načinom razmišljanja, obrascima ponašanja, uverenjima, okruženjem – spisak je podugačak.

Slušati nekog ne znači da se slažemo sa onim što je izrečeno, jednostavno znači da prihvatamo legitimnost stanovišta druge osobe i da stvaramo prostor u kojem možemo nešto da naučimo od te osobe. 

Razumevanje nije nešto što imamo ili nemamo, već nešto što možemo da produbimo i proširimo. 

Često na svojim radionicama kažem učesnicima da radionica nije koncipirana za one koji traže novo znanje već za one koji obnavljaju razumevanje. 

Ovo je ujedno i meni podsetnik kao treneru jer što više puštam druge da govore i komuniciraju među sobom ja više dobijam, učim i rastem sa njima. 

Povezivanje kroz slušanje

Povezivanje, sa druge strane, je sposobnost da se identifikujemo sa ljudima i pojačamo poverenje i međusobni uticaj. 

Kada povezivanje sa drugima povežemo sa ova tri bazična nivoa slušanja, možemo izdvojiti i tri nivoa povezivanja. 

Povezivanje 1:1

Povezivanje 1:1 – povezivanje sa ljudima kao 1 na 1 je mnogo važnije od mogućnosti da to uradimo u grupi, timu ili publici. Zašto? Zato što se zapravo 80-90% povezivanja dešava upravo na ovom nivou – individualnom. Na ovom se nivou povezujemo sa ljudima koji su nam najvažniji poput porodice i prijatelja.

Povezivanje u grupi

Povezivanje u grupi – da bismo to postigli potrebno je da preuzmemo incijativu tako što ćemo potražiti načine da pohvalimo nečije ideje i postupke. Takođe, potrudićemo se da pronađemo način da dodamo vrednost ljudima sa kojima smo u grupi i onome na čemu grupa radi. 

Zasluge ne preuzimamo na sebe kada grupa uspe isto kao što ne krivimo sebe kada grupa doživi neki krah ili neuspeh. Komunikacija u grupi je zdrava kada se osećate kao da tu pripadate, a ne da treba u nju da se uklapate. 

Brene Braun je lepo pisala na ovu temu objašnjavajući da većina ljudi koristi termine uklapati se i pripadati kao da su sinonimi i da smo svi mnogo dobri u uklapanju, a manje u pripadanju. Uklapanje je zapravo prepreka pripadanju. To je procenjivanje situacija i postajanje onakvim kakvi biste trebali da budete da biste bili prihvaćeni (društvo boluje od ovoga danas više nego ikada, to ja kao dopunjavam Brene 🙂 ). Pripadanje je poziv da budemo ono što zaista jesmo i uveliko zavisi od komunikacije koja podstiče ili ne podstiče povezivanje. 

Povezivanje sa publikom

Povezivanje sa publikom – jedan od najboljih načina da se povežemo sa publikom jeste samo posmatranje onih ljudi koji su već dobri u tome. Kada smo mi u ulozi predavača, govornika, trenera, učitelja, mentora, edukatora i obraćamo se publici, u komunikaciji je važno da se oseti da nam je zaista drago što smo tu i što imamo priliku da govorimo pred publikom koja je odvojila vreme da nas sluša. 

Jedan od primera koji bih mogla da izdvojim je bio na jednom manjem treningu koji nam je firma organizovala, kada nam je predavač na samom predavanju nakon predstavljanja rekao da je njegov najveći prioritet danas da nam dobro služi na ovom treningu. 

Obratiti se ljudima u publici i reći im da je ta ista publika nečiji najvažniji prioritet u danu je potpuno fenomenalno, jer osećaj koji komunicira je: tu sam, vidim vas, čujem vas i potpuno sam prisutan – meni je ovo danas važno. 

Vezivno tkivo dobre komunikacije

Pre par godina objavila sam jednu fotografiju kroz Instagram story na kojoj moj tim i ja sedimo u sali za sastanke i gledamo u ekran veličine zida na kojem je više od stotinu naših kolega na tom istom sastanku. 

Jedna devojka mi je poslala poruku kao odgovor na ovaj story. 

Prvo mi je napisala da je oduševljena sa ovakvim modelom rada gde više od sto ljudi sedi na jednom sastanku i komunikacija se odvija besprekorno (barem je tako njoj delovalo na slici).

Ono drugo što je napisala bilo mi još zanimljivije. 

Napisala je da ona ne zna šta to tačno radi agilni trener i da joj se do danas (momenat kada sam objavila tu sliku) činilo da sam ja tu neki Bob Marley koji prosipa ljubav i mir, a zapravo sada, nakon ove podeljene slike na storiju, ona shvata posao agilnog trenera i da bih ja trebala da delim više ovakvog sadržaja na svom profilu kako bi ljudi bolje razumeli čime se ja to tačno bavim. 

Bilo je ovo pre dve godine ali uvek se setim ove poruke kada me neko pita da li ću držati neki trening ili radionicu komunikacije. 

Ne vidim sebe kao eksperta u toj oblasti, ali znam da na komunikaciji radim svakodnevno. 

Poenta ove priče je da je sastanak na kome sedi stotinak ljudi moguć, pogotovo danas kada svi radimo virtuelno, ali ono što je meni zauvek ostalo u sećanju u prepisci sa ovom devojkom je Bob Marley i prosipanje ljubavi i mira. 

Trudim se da svoje filtere kroz koje prolaze tuđe reči redovno čistim i da glinu koju dobijem obradim za sebe najbolje moguće. Zamislila sam svet u kojem nam ljudi pred stope prosipaju ljubav i mir – ali bukvalno.

Zvuči kao raj, zar ne? Mislim da bolje komunikacije od toga nema. 

Komunikacija nije samo ono što govorimo i ne možemo se osloniti na to da nije toliko važno šta kažemo već je važno kako kažemo. 

Važno je i jedno i drugo i za obe se stvari moramo potruditi tako što ćemo: 

Izoštriti svoju radoznalost

Izoštiriti svoju radoznalost za život i ljude. Ona istinska radoznalost su zapravo najbolja ulazna vrata u komunikaciju. Čista i istinska radoznalost retko kada može da pogreši, a od nas traži da budemo prisutni, da obratimo pažnju na to šta se dešava sada i ovde i da iz ovakve polazne tačke postavljamo pitanja.

Preći iz zainteresovanosti u fasciniranost

Preći iz stanja zainteresovanosti u stanje fasciniranosti, jer razlika je velika. Zainteresovanost traži odgovore na da li nešto radi, fasciniranost kako radi. 

Ovu sposobnost imaju deca da iz zainteresovanosti tako lako pređu u fasciniranost. 

Ovakva tranzicija obogaćuje našu mentalnu banku iskustva, skladišti u naš um toliko informacija koje su zapravo obojene našim sopstvenim emotivnim sadržajem tako da kada govorimo, mi zaista imamo nešto vredno i da kažemo, a ljudi nas lako i prirodno slušaju. 

U jednoj od podkast epizoda koje sam snimila, moja sagovornica je rekla da nam generalno nedostaje više čuđenja lepoti života, prirode i svega što nas okružuje. Za dobru komunikaciju moramo biti radoznali kako život funkcioniše, a onda i da mu dopustimo da nas fascinira. Tako se boji životno iskustvo koje nas priprema za dobru komunikaciju. 

Empatija

Učiti kako da postavimo sebe u tuđe cipele – empatija. Ljudi često u razgovoru premotaju sve na svoju obalu. Neko nam nešto priča, a mi priču nastavljamo sa frazama poput: ma znam, tako i meni, tako i ja. 

Upravo je to onaj prvi nivo slušanja u kojem se mi centriramo kao glavna kosmička tačka oko koje se sve vrti i sprečavamo sebe da zaista pokušamo da se stavimo u nečije cipele i osetimo ono što ta osoba oseća u tom trenutku. To nije samo pružanje svoje usluge slušanja, to je dvosmerna dobrobit, jer kroz empatiju mi tako mnogo učimo o sebi.

Znanje

Znanje – amin. Punjenje mentalne, duhovne i emocionalne banke je gorivo za dobro komuniciranje. Društvene mreže su nam obezbedile virtuelni mikrofon koji svi koriste i emituju svaku svoju misao, a onda su uz to dodale i opcije kojim možemo da sklonimo svakog ko se sa našim stavom ne slaže. 

Ovde ne govorim o ljudima koje popularno zovemo „hejteri”, oni su posebna vrsta ljudi kojima nedostaje ljubavi u životu. Nije njima lako. Ovde pričam o zdravim konfliktima, konstruktivnim razgovorima i prostoru koji je za obe strane plodonosan. 

Postali smo eksperti za mnoge teme pa na mrežu izlazimo da pričamo i o onome što ne znamo, jer bitnije je da imamo samopouzdanje nego znanje. Istraživanje koje su sproveli Dejvid Daning i Džastin Kruger otkrilo je da u mnogim situacijama oni koji ne umeju i ne znaju, zapravo ne znaju da ne umeju i da ne znaju. To je ono što zovemo Daning-Krugerov efekat – pucanje od samopouzdanja i samouverenosti kada nam nedostaje stručnosti. 

Meni se više sviđa da komunikaciju posmatram kao Bob Marlija koji prosipa ljubav i mir nego kao ekran sa Zoom glavama koji verovatno u pozadini kucaju neki mejl ili Whatsapp poruku dok je sastanak u toku. Prvo je suština, drugo je forma.

I za kraj, završila bih ovaj tekst rečima američkog pisca i ilustratora dečijih knjiga Roberta Makloskija (Robert McCloskey):

Znam da verujete da razumete šta mislite da sam rekao, ali nisam siguran da shvatate da ono što ste čuli nije ono što sam mislio.